Neispričana priča jedne norveške šume [video]

U junu 2016. godine smo preneli vest o projektu Biblioteke budućnosti pokrenutom u Norveškoj. Godinu dana kasnije, stiže opširniji tekst o ovom umetničkom zaveštanju.



Dejvid Mičel poverava Gebi Vud za Telegraf zašto mu je drago što njegov najnoviji roman neće biti objavljen narednih sto godina.

Jednog kišnog dana 2015. godine, pisac Dejvid Mičel je kročio u šumu Nurmarka, koja se nalazi na ulasku u Oslo, spreman da zakopa svoj najnoviji rukopis. „Kiša je padala savršenim tempom, elegantno“, rekao je Mičel. Oko pola kilometra duboko u šumu, stigao je do poljane na kojoj se okupilo stotinak ljudi. Lokalni šumari su zapalili logorsku vatru, skuvali kafu, i vezali crvene trake oko hiljadu mladih stabala, koja niko ne sme da dira. Iako je u publici bilo i male dece, mala je verovatnoća da će bilo ko od njih doživeti da vidi ostvarenje ovog projekta. Oni koji će biti tu da svedoče ovom događaju još uvek nisu rođeni. Mičelova knjiga je novela od devedesetak stranica i o njoj se ne sme znati ništa osim naslova. Biće zakopana narednih 98 godina i biće objavljena tek kada drveće koje je zasađeno dovoljno poraste da bi moglo da proizvede papir na kome će knjiga biti štampana. Mičel je drugi u nizu od sto autora koji će dati svoj doprinos Biblioteci budućnosti, projektu koji je osmislila Kejti Paterson, škotska umetnica. Prva je bila Margaret Atvud, koja je svoj rukopis, zapečaćen u kutiji sa ljubičastom mašnom, pod nazivom Scribbler Moon predala 2014. godine. Tada je projekat zvanično počeo. Treći pisac koji je izabran da zakopa svoje delo je Šun, islandski pisac koji je poznat po saradnji sa poznatom pevačicom Bjork. „Počinje da raste lišće, podseća na početak besede“, rekao je Mičel, citirajući Filipa Larkina. Hor je pevao, i dok je pesma odzvanjala šumom, Mičel je predao rukopis u kutiji od orahovog drveta koju je napravio specijalno za ovu priliku. Na kutiji se nalazi izlivak njegove šake, napravljen od srebra. (Dejvid misli da je ova kutija neka vrsta kriogenske komore, pa je uložio mnogo truda da je napravi, s obzirom na to da će rukopis čitav vek biti pod zemljom.) Naslov njegovog dela je From Me Flows What You Call Time, koji je preuzeo iz jedne od pesama japanskog kompozitora Torua Takemicua. Dok je predavao kutiju Kejti Paterson, zraci sunca su obasjali srebrni izlivak njegove šake.



Kada sam prvi put čula za Biblioteku budućnosti mislila sam da je u pitanju prevara. Kejti Paterson je imala predlog da joj svake godine u narednih sto godina po jedan pisac preda roman. Dobro, ne njoj, jer će u  nekom trenutku i ona umreti, ali shvatate koncept. Sve ove knjige će ugledati svetlost dana tek 2114. godine, kada će biti objavljene. Svi autori se obavezuju na zavet ćutanja kada je u pitanju sadržaj knjige, a Kejti će obezbediti da se zasadi dovoljno drveća za štampanje ovih knjiga. Pomislila sam: kako je ovo uopšte izvodljivo, i gde će da nađe sto pisaca koji će pristati da ne dožive objavljivanje svog dela? Mada s druge strane, ovaj projekat garantuje da će piščeva zaostavština biti aktuelna i za sto godina. Mičel ovaj projekat naziva „koktelom taštine i poniznosti“. Da su vama ovo ponudili, da li biste predali najbolji ili najgori rukopis? Da li će mastilo sa stranica izbledeti, i kada? Da li postoji opasnost da neko ukrade rukopise? I kako da znamo da će ovo uspeti, kada niko od nas neće biti živ da bude svedok?

Pa ipak, biblioteka je osnovana. Doduše, još uvek ne možete iz nje pozajmljivati knjige. Atvud, Mičel, Šun i Patersonova imaju mnogo razvijeniju maštu od mene. To se podrazumeva, naravno, oni su umetnici. Ali takođe imaju više vere u budućnost našeg sveta. Mičel kaže da je Biblioteka budućnosti „znak poverenja u civilizaciju“. Ni on nije znao šta da misli o projektu kada je čuo za njega. „Nisam bio siguran koliko je to sve realno“ kaže Mičel. Međutim, ohrabrio ga je Sajmon Proser, izdavač odgovoran za objavljivanje dela Ali Smit, Zejdi Smit, Džonatana Safrana Fora i mnogih drugih, koji je takođe i član fondacije Biblioteke budućnosti, i odgovoran da se projekat izvede do kraja. Kako Majkl kaže: „Pisanje knjige za buduće čitaoce pokazuje veru da neće pobediti ona tamna strana – vesti o terorističkim napadima na svim sajtovima i u svim novinama, demagozi koji preuzimaju kontrolu nad velikim industrijskim zemljama i sve te priče o klimatskim promenama. Nadam se da će pobediti ljubav prema čitanju, vrednost koju knjige imaju, i korist koju možemo imati od toga da stvari sagledamo iz tuđe perspektive, što je jedna od najvažnijih tehnika koju romani neguju. Da ova, trenutno očigledno potlačena strana, ima podjednaku šansu u budućnosti. Ovo je način da uradim nešto više, a ne da se samo nadam.“



Kejti Paterson je dobila ideju za ovaj projekat dok je jednom prilikom crtala godove na papiru. „Vrlo brzo mi se prikazala slika poglavlja, i listova knjiga, i šume koja s vremenom raste, i na kraju štampa knjige“, rekla je. Kejtini radovi i projekti su bili izloženi u londonskoj galeriji Hejvard kao i u Tejtu. Specijalnost ove umetnice su pejzaži, prostor i vreme – ljudsko, kosmičko i geološko. Dizajnirala je sijalicu koja simulira mesečevu svetlost, radila sa DNK specijalistima kako bi napravila ogrlicu od fosila, i sarađivala sa arhitektama da bi napravila šumu koja sadrži stabla iz svih šuma sveta.  Prošlo je neko vreme od tog prvog crteža kada su je pozvali u Norvešku na konferenciju o odlaganju puštanja u javnost umetničkih dela. Tada je Kejti pomislila da ta njena ideja možda i nije toliko luda, i da bi mogla da se sprovede u delo. U Norveškoj nije neobično da se o vremenu i prostoru razmišlja na duge staze. Patersonova mi je rekla da je u Oslu na snazi stogodišnja zabrana seče drveća u šumi Nurmarka. Globalna banka gena u Svalbardu brine o očuvanju semena svake biljke u slučaju apokalipse, a sve te projekte kontroliše vlada Norveške. U trenutku kada je Kejti razmišljala o svom projektu Biblioteke budućnosti, naučnici su otkrili da je norveško drveće preživelo ledeno doba – barem dve vrste su nekoliko hiljada godina starije nego što se ranije mislilo. Kejti je pomislila kako sto godina onda uopšte nije izazov za drveće u šumi Nurmarka. „Nisam zaobišla šumare kada sam započela ovaj projekat. Oni se brinu o celoj šumi, i njihov mentalni sklop razume da sto godina za drvo i nije toliko mnogo vremena, tako da im u potpunosti verujem da će dobro čuvati ova stabla.“

Jedan od problema koji se javlja kada je u pitanju Biblioteka budućnosti jeste što će 2114. godine neke od knjiga biti prilično nove, ona koja je poslednja zakopana neće biti „knjiga budućnosti“, kao ni ona pre nje, i tako dalje, pa se postavlja pitanje kako rešiti taj problem proporcionalnosti, jer neće sve knjige biti dovoljno stare kada budu otkopane.

„Kada bi se rukopis našao na internetu kroz pet godina, da li bi me bilo sramota?“



Atvud, Mičel i Šun možda neće doživeti objavljivanje svojih knjiga, ali autori koji se projektu priključe na primer 2100. godine neće biti deo budućnosti jer će vrlo brzo nakon toga sve knjige biti objavljene, samo će se priključiti svojim prethodnicima, možda već pokojnim. Ideja „književne vremenske kapsule“ je romantična, ali je zakopavanje rukopisa ipak samo simbolično. Nova gradska biblioteka Osla, koja bi trebalo da bude završena 2019. godine, odrediće poseban prostor gde će se čuvati zapečaćeni rukopisi. Kada dođe vreme, tri hiljade primeraka svakog naslova će biti odštampano, i ako imate 600 funti viška, možete sebi obezbediti ceo komplet. Da li Patersonovu privlači određeni tip pisanja? Kaže da joj je važan aspekt mašte i poigravanja sa stvarnošću, kao i filozofski pogled na svet. Reči koje su se dosta ponavljale dok smo o ovome pričale su „mašta“ i „vreme“. Razlog zašto voli Mičelove romane Nevidljivi sati i Atlas oblaka jeste „projekcija kroz vremenske i geografske zone, kroz budućnost, sadašnjost i prošlost – prodiranje u druge svetove.“ I Dejvid Mičel i Margaret Atvud, autorka Sluškinjine priče, imaju zajedničko to što se poigravaju sa konceptom vremena. Do sada je niko od pisaca nije odbio, ali se desilo da je dvoje umrlo pre nego što je stigla da ih pita da se priključe projektu – Umberto Eko i Tomas Transtremer. Atvudova je uporedila Biblioteku budućnosti sa Uspavanom lepoticom. Takođe je dodala da niko od njih, u stvari, ne zna za koga piše, sve knjige su poruke u boci. Dejvid Mičel je odlučio da neće pisati o budućnosti. „Vidim da se pre sto godina Konrad nije zamarao time. Virdžinija Vulf takođe. H. Dž. Vels se poigravao sa budućnošću ali nije predviđao kakva će biti. U suštini, u beletristici niko ne piše o budućnosti, već rasteže viziju budućnosti da bi pisao o sadašnjosti.“ Mičel se zamislio malo čisto da bi se poigrao sa svojim umom i zadržao visok standard pisanja. „Šta ako bi neko taj rukopis ukrao i objavio na internetu kroz nekih pet godina? Da li bi me bilo sramota da to ljudi čitaju?“ Takođe, boji se da predviđa bilo šta u vezi sa svojim knjigama. „Sećate se serije Bak Rodžers u 25. veku? Bila je super, ali pomalo smešna. Zašto u budućnosti ljudi nose seksi srebrne kostime od likre? To je pravi zločin protiv mode i sada, a verovatno bi bio i u budućnosti. Ne znam, nisam hteo da moj rukopis bude verzija toga. Avangardno nikada ne traje dugo. Zastareva brže od, na primer, realizma“. Mičel je shvatio da budućnost ipak nosi i pozitivne stvari. Može da citira u svom rukopisu bilo koji tekst pesme, jer za sto godina sve će biti u javnom domenu. „Citirao sam Bitlse.“ Da nije možda pesma Norwegian Wood? „Ne, ne, u pitanju je Here Comes The Sun...o, ne, nije trebalo ovo da vam otkrijem!“
 
Biblioteka budućnosti:


Autor: Gebi Vud
Izvor: telegraph.co.uk
Photo: Bjørvika Utvikling by Kristin von Hirsch, Giorgia Polizzi